Косово и МетохијаРепортаже

Медији на Космету: Извештавање у складу са „националним интересима“, некад алиби за малверзације

Медији су чувари демократског друштва. Професионални и плуралистички медији су кључни елемент здраве демократије и омогућавају стварање информисаног грађанина који је способан да самостално доноси судове о друштвеним збивањима и актерима. Медији су посредници актуелне политике, али се често користе и као средство за остваривање интереса одређених друштвених група, па и саме државе.

– Не постоји ништа што добра новинарска обрада не може да уради. Ништа није испод или изнад њеног домена. Штампа може да претвори лоше принципе у добре и добре у лоше; може да уништи свако начело и касније да га поново створи; може да спусти анђела на ниво човека и уздигне људе до анђела. А то може да оствари са било ким за само једну годину, чак и за шест месеци “  – записао је  амерички књижевник Марк Твен.

Kакву улогу имају медији на Kосмету у демократизацији тамошнег друштва  истраживала је  Сербона у оквиру пројекта који је суфинансирало Министарство информисања и телекомуникација.“Улога медија у демократизацији косметског друштва” треба да покаже да ли су медији спремни да допринесу помирењу и заједничком животу на Kосмету.

Рад под притиском

Истраживање које смо спровели на Kосмету показује да се положај српских медија на Kосмету годинама погоршава. Напади на новинаре, претње и притисци, нетранспарентно власништво, економска несигурност, мале плате, неизвесно радно место, све скупа утиче на њихов професионални рад. Kао и све на Kосмету и медији су подељени по етничкој основи што их додатно чини рањивим..

На основу анкетирања и разговора са грађанима и колегама можемо да закључимо да је слобода медија у јужној српској покрајини  и даље проблематична.  Извештавање, коментарисање и анализирање стања на Kосмету у тамошњим медијима је  и данас национално мотивисано. Новинари медија на српском језику имају наглашен проблем слободе кретања, па, самим тим, и извештавања. Званичници  косовских власти – Албанци углавном избегавају  да дају изјаве за медије на српском језику и када то чине, то су претежно званични ставови. Новинарима  који извештавају на српском језику скоро да нису доступни Албанци, када је у питању извештавање  о криминалу, корупцији, међуетничким инцидентима – када су мете Срби. С друге стране, превирања у политици на Kосову,  су поделила редакције, па су једни новинари „доступнији“ једној политичкој групацији, а други – другој. Постоје и бројни  примери застрашивања  новинара.

Медији на Kосмету, као и у читавом региону,  немају финансијску стабилност. Зависе од  буџетских  средстава ( због тога морају да „пазе“ како извештавају о властима)  зависе и од  маркетинга ( па су принуђени да  „гледају кроз прсте“  предузећима која  се оглашавају код њих).  Медији се намерно држе  на ивици егзистенције јер тако  морају да извештавају онако како то захтевају центри моћи.

Без економских слобода и економских услова нико не може преживети нити бити слободан па ни наше колеге на Kосмету, без обзира које су нације, вере или порекла. Вешто затварање у сиромаштво и померање на маргину технолошког и материјалног опстанка редакција депласира сваку идеју напретка не само новинарства већ и друштва.

Транспарентност медијског власништва је један од предуслова за успостављање здраве и поштене конкурентности у медијској сфери, али данас се користе софистицирани правни методи и механизми статусно-правног карактера захваљујући којима је веома тешко разумети ко је истински титулар медија. И коначно, прикривено власништво јесте проблем али можда је већи проблем самоцензура која новинарство деградира у кадровском погледу више од власника тајкуна и политичара.

Специфични вид цензуре произилази из чињенице да се медији на Kосмету везују за националне (политичке) структуре: Извештавати у складу  са „националним интересима“, иако су  свесни да  су „национални интереси“  алиби за малверзације. Где год су политичка и национална супремација јаке, подељеност друштва оштра и дубока, а на Kосмету јесу, тешко је развијати прогресивне и модерне механизме развоја мдија и медијског професионализма.

 Колатерална штета интерсних група

Медији се, показује истраживање, свесно користе за продубљивање међуетничких тензија и односа а то разара медијске слободе, тако да цензура није ни потребна јер су медији дубоко подељени. Цензура постоји само у односу на мали број недовољно развијених и недовољно утицајних а квалитетних медија каквих на Kосмету има и код Срба и Албанаца и других народа.

Kључно питање на Kосмету остаје безбедност нобинара и медијских радника: Да ли се ту нешто поравило?

Недовољно, показује и наше истрађивање. Остају стари проблеми: етничке затворености извора информација и етничке подељености  интереса.  Имају мале плате, несигурне статусе – и то је  разлог за небезбедност. С друге стране и власти су под притиском тих центара политичке и економске моћи, тако да су медији  најчешће колатерална штета интерсних група.  Посебан проблем је слобода кретања, а кад ње нема онда нема ни слободног новинарства.

Било какво супротстављање доминантним политичким естаблишментима јесте проблем за медијске професионалце. Мера безбедности новинара у таквом окружењу обрнуто је пропорционална мери њихових уредничких слобода. Kолеге на Kосмету, без обзира на националност, су у врло деликатној ситуацији и пажљиво балансирају између интереса своје публике и политичких елита. Та реалност се може превазићи само развојем укупних односа и целог друштва.

Иако на први поглед делује немогуће, сарадња српских новинара  са колегама албанске националности би могла бити успостављена само на “здравим основама”, међу истинским професионалцима, где би “црвена линија” била истина. Не треба очекивати  сарадњу медија који се утркују у објављивању лажних вести, нити медија који „пумпају националну нетрељивост“. Њима сарадња не треба. Они све чине да не дође до сарадње. Могу да сарађују само професионалци. А има их још, само су ућуткани, на овај или онај начин.

У првој фази сарадње треба успоставити основне контакте и пронаћи тачке слагања – не инсистирати на разликама већ на сличностима. Тај статус треба постићи и одржати га. Треба можда тражити помоћ суседних медијских удружења и правити регионалне мреже и хабове на различите теме. Рецимо у области извештавања о климатским променама и животној средини била. Тренуто једна од најактуелнијих тема могла би да за исти сто доведе српске и албанске колеге. То би  био огроман напредак за успостављање поверења и ширење сарадње.

Независно новинарство идеолошка лаж Запада

Стање медија и медијских слобода на Косову и Метохији је слика и прилика стања демократије и модела отвореног друштва у свету, указује адвокат Владан Глишић из Невладине организације Народна мрежа.

– У овом трентуку на политичком Западу су  медијска слобода и све друге грађанске и политичке слободе човека и друштва толико срозане да је потпуно илузорно очекивати да ће на КиМ стање бити другачије. Тим пре што је КиМ и у време када се могло угледати на медијске слободе на Западу био у великом заостатку и проблему у том погледу. По паду Берлинског зида и на КиМ као и на другим јужнословенским просторима кренуло се у изграђивању система који је победио у Хладном рату – а то је систем парламентарне демократије и тзв.отвореног друштва. Улога медија је ту била у матрици тзв.независног и слободног новинарства. Тада смо у то веровали. Данас знамо да је то идеолошка лаж политичког Запада као и многе друге лажи које смо кроз разне идеологије гледали последњих сто година – наводи Глишић

Ратови деведесетих на нашем простору онемогућавали су примену стандарда евроатлантских интеграција на новинарство и медије. На КиМ је то било и радикалније пошто је то увек било етнички дубоко подељено друштво, затворено у традиционалне моделе понашања у полуратним условима и у време формалног мира. Ипак, бар у време  социјалистичке модернизације покушавано је да се међу албанским и српским новинарима прескоче етничке баријере и да се сарађује на основама тадашње идеје новинарског професионализма.

– Парадоксално је да су у време тзв.комунистичке цензуре медији на КиМ често функционисали много објективније и професионалније него данас у време НАТО-демократије. О етничкој баријери да и не говоримо. Она је званично била забрањена а често је и у животу била прескакана на оним темама које су биле социјалне и где је постојао заједнички интерес за међуетничку сарадњу – каже Глишић

Пун замах примене модела медијских слобода по стандардима евроатлантских интеграција простор бивше СФРЈ па и КиМ добија по окончању ратова и победе НАТО-а на овим просторима.

– Дакле, већ више од две деценије једини одговорни за примену тог модела друштва на овим просторима су они који из Брисела управљају друштвеним процесима на нашим просторима. Локалне „изабране“ елите су само трансмисија жеља из Брисела и других НАТО-метропола. Вашингтона највише. У том свету, тзв.политичком Западу,  последњих година доживели смо да се доводи у питање поштено спроведени избори (изборна крађа у САД), да су политичке слободе и права грађана стављене ван снаге (обрачуни са демонстрантима у Канади и Холандији), да је полицијска бруталност прешла све границе (разбијање демонстрација у Француској) а у медијима је успостављена цензура на свим нивоима, од политичке (чак и према председнику САД Доналду Трампу) до етнички мотивисане (забрана медија руског народа)…

Ако је до ових драстичних промена на политичком Западу и постојао неки модел отворености друштва и медија којим су евродипломате и могле да мотивишу медије на КиМ да се устроје по њиховим стандардима – сада је смешно и позивита се на медијске модела тзв.“напредног Запада“ , указује Глишић

Заједничка економска несигурност новинара

– С друге стране, проблеми друштва на КиМ су бременити тешким историјским наслеђем сукоба Срба и Албанаца. То се наравно пресликава и на медије. Етничка подељеност је толика да је потпуно природно и у једној и и у другој етничкој заједници одсуство сарадње и поверења према медијима из другог народа. Медији су етнички подељени и само понегде и само формално постоје и они који нису такви. О слободном новинарству не може се говорити у простору у коме не постоји слбода кретања за српске новинаре. Она је доскора била отежана и за албанске новинаре у чисто српским срединама које није контролисала Приштина – наводи Глишић.

Међутим пошто таквих средина више нема на КиМ онда је остала само ограничена слобода кретања за Србе, па самим тим и за новинаре српских медија.

– Албански званичници не дозвољавају себи да са српским новинарима са КиМ имају однос поверења па да им дају изјве и информације ван онога што су строго званична саопштења. Таквим третманом српки медији на КиМ су осуђени на затварање у оквире своје етничке заједнице и хтели-нехтели о албанској заједници информишу онако како им диктира званична политика Београда и како они виде преко етничког зида. О проблемима у албанским медија и међу њиховим новинарима можемо само наслућивати. Они су осуђени да раде у друштву које воде структуре произашле из ратова деведесетих. Многи од тих политичара што су изашли из униформи УЧК сада носе одела скупо скројена по мери нарко-картела и сигурно није лако „објективно“ информисати друштво о проблемима који су везани за њихове послове и друштвено деловање. Такође, власт у Приштини сада себе оријетнише према идеологији „Самоопредељења“ које се екстремистички национално понаша према Србији и Србима на КиМ и свако објективније информисање о стању права Срба на КиМ из угла оних који подржавају Куртијеву политику доживљава се као национална издаја.

Наш саговорник истиче да економски статус новинара у медијима у албанском делу КиМ није ништа другачији од осталих новинара на овим просторима. Немају стални радни статус, осуђени су на прекаријат, синдикати су слаби или их нема, зараде (ако су само новинарске) су мале . На ивици економске егзистенције медији и њихови новинари су осуђени да буду „тактични“ у извештавању о социјалним проблемима унутар албанске заједнице а у извештавању о међуетничким проблемима морају бити „патриоте“ без обзира на истину. Што се тиче етничке острашћености против Срба, многи од њих то и не доживљавају као проблем јер је већи део њиховог друштва зароњен у вишевековну србофобију.

Етничка угроженост српских новинара

Српски медији на КиМ су у сличном положају као и албански уз неке специфичности.

– Етничка угроженост Срба у срединама где су мањина их је осудила да се не баве темама које су „осетљиве“ са етничког нивоа….Многи од њих се полако прилагођавају стању у коме су само толерисани као Срби у већинским албанским срединама и зато почиње аутоцензура  да се меша са  елементима Стокхолмског синдрома. Они као условни рефлекс избегавају да виде и пишу о етничким притисцима Албанаца на Србе.  Српски новинари у овим срединама могу да се баве само социјалним, етнички неутралним темама, и наравно хуманитарним радом. Српски новинари и медији у већински српским срединама сада су у стању транзицији – тј.они су „ни на небу, ни на земљи“.

До скора су, подсећа Глишић, имали некакав осећај подршке Београда, а однедавно се  утицај Београда на тај део КиМ просто распао…

Глишић закључује да је објективно и професионално новинарство данас на политичком Западу обесмишљено, да је у  Србији такође срозано испод сваког егзистенцијалног и професионалног нивоа додатно (како је увек било у колонијама политичког Запада) а да је на КиМ још горе јер је то окупирана територија где је поред економске угорожености (као у остатку Србије) угрожена и физичка безбедност српских новинара. О професионализму и новинарским и медијским стандардима је бесмислено и говорити – њих више нема ни у Европи где медији и новинари нису бар економски и физички угрожени.

ИЗВОР: СЕРБОНА КМ

%d bloggers like this: