Репортаже

Закон о употреби језика на Косову: И после 16 година и даље само мртво слово на папиру

Закон о употреби језика на Косову, по коме су српски и албански службени језици, усвојен је 2006., а потврђен косовским Уставом 2008. године, али је његово поштовање у пракси од тада па до данас, само мртво слово на папиру. На политичким догађајима често недостаје превод на српски, а већина министарстава не шаље саопштења и најаве активности на српском језику, док је такође већина сајтова министарстава без странице на српском језику, или са преводом на неразумљив други службени језик.

Добро дефинисан, у складу са европским нормама, Закон о употреби језика се у пракси скоро и не примењује. У Приштини преовлађују натписи на албанском, а на таблама осим званичних назива институција или јавних предузећа, са врло честим правописним грешкама и скоро без употребе ћирилице, нема назнака да се Закон о употреби језика поштује.

На пример, на табли Министарства унутрашњих послова, на српском пише “Министарство унутрасних посолова”, на сајту Министарства спољних послова, странице на српском није било годинама, да би била успостављена после медијских натписа, али је српски језик неразумљив. Институција која је усвојила Закон о употреби језика, Скупштина Косова, већ две године не шаље саопштења нити позиве за седнице са дневним редом, на српском језику, а превод са самих седница престаје оног момента када заседање напусти последњи српски посланик.

„Уколико су ту присутни посланици из српске заједнице, превод постоји, међутим, како последњи посланик напусти Скупштину, тако изостане превод за новинаре којима је и те како потребан. Саопштења се у врло малој мери добијају на српском језику, а ако се добију, то су углавном на јако лошем српском језику. Сви се правдају недостатком преводилаца. Главни закључак је, прво је требало да се пронађу средства, па тек онда да се стварају закони и да се поштују нека европска правила да би се донео такав закон”, истиче Бојана Маниташевић из НВО “Комуникација за развој друштва”, која је радила и истраживање да ли се и колико поштује Закон о употреби језика на Косову.

За недостатак и лош превод, на који годинама упозоравају и представници цивилног друштва и новинари који раде на Косову, косовски званичници се правдају недостатком “добрих преводилаца и лектора”.

“Ми ћемо осигурати превод на све језике, али не можемо све то одмах, јер нам требају добри преводиоци и ми радимо пуно, па пуно тога и кажемо и није баш лако превести све то за кратко време“, изјавио је на српском косовски премијер Аљбин Курти, на округлом столу „Косово као вишејезично друштво“.

Новинари се често сусрећу са изјавама појединих политичара да је потребно да мањина научи језик већине, као што је то на једној од дебата рекла потпредседница Владе Косова Емилија Реџепи. Реџепи се оградила, објаснивши да није мислила да то мора да се деси, али да би било боље и лакше.

“Непоштовањем тог Закона шаље нам се порука, ви сте грађани другог реда и ви нисте ту да бисмо ми причали на вашем језику и да би вама удовољавали, него ћете ви да поштујете нас и морате да научите наш језик, то је порука између редова која се нама шаље већ 20 година уназад”, сматра новинар из Грачанице, Зоран Станковић.

Симболична употреба српског језика

Новинари стичу утисак да се Закон о употреби језика поштује само онолико, како би косовски званичници пред представницима међународне заједнице показали да је Косово демократско друштво и да је у Приштини владавина закона на високом нивоу.

„Ми имамо право на употребу нашег језика, ми имамо то право у смислу да нам то Закон и законске одредбе гарантују и да ми као новинари никада не треба да престанемо да подсећамо јавност да имају право да где год да се налазе, захтевају да им се у крајњој линији службеник обрати на њиховом језику који је законом загарантован“, рекла је новинарка и књижевница Ивана Вановац на трибини о језику у Грачаници, поводом Европског дана језика.

„Имамо ситуацију да у тој институционалној комуникацији између нас као медија и институција које функционишу на Косову већина косовских институција не поштује наше право на то да добијамо саопштења на српском језику. Као пример добре праксе се можда могу издвојити председништво у Приштини, али то није сада установљено, ако мене сећање добро служи, то је установљено још за време Хашима Тачија, а негде имам утисак да када би то некако могло сада да се избрише, да би се избрисало, такав је третман српских медија у очима приштинских институција“, истиче Вановац.

Из председништва Косова најаве активности и саопштења стижу на српском језику, као и из кабинета премијера, али је српски и даље искарикиран и неправилан.

„Постоји благи напредак, али је толико спор и занемарљив да се скоро и не види. Мислим да је озбиљна улога нас појединаца, да пре свега познајемо наша права на језик, генерално права заједница, али да познајемо право на употребу језика матерњег, да познајемо механизме за жалбе у случају да нам је право на језик угрожено и да се константно боримо зато што је ово проблем који, нажалост, неће моћи тако лако да се реши, а ни у скорије време”, каже Иван Николић из НВО “Комуникација за развој друштва”.

Грађани углавном знају да Закон о употреби језика на Косову гарантује равноправну употребу српског и албанског језика у јавним институцијама и предузећима, али их је реално стање на терену и недостатак управо политичке воље, како су рекли у нашој анкети, увело у неко стање „летаргије“, када је поштовање овог закона у питању. Они сматрају, како показују резултати наше анкете, да нема сврхе да се жале било коме, јер представнике косовских институција из већинске заједнице не интересује како живе невећинске заједнице, посебно Срби. Ипак, анкетирани мисле да би требало сами више да се активирају како би остварили то своје право.

„Нажалост, није се много променило у односу од пре десет година. Институције и даље имају ту неку тенденцију да не поштују Закон о употреби језика и то се превасходно односи на централни ниво, на ресорна министартсва која су заправо једни од најодговорнијих за стање какво јесте данас на Косову. Једина добра ствар у читавој причи, јесте да је тај проблем сада већ веома добро познат свим актерима и ради се већ дуже време на неком најприхватљивијем и најбољем моделу који је могуће применити сада у овом моменту да би се овакво стање ствари поправило. Свесни смо чињенице да такво нешто није реално могуће преко ноћи, међутим, апсолутно смо такође свесни чињенице да заправо не постоји ни политичка воља да се Закон о употреби језика на Косову имплементира на начин како је то законом прописано. Због тога имамо различите ситуације у практичном животу, које се односе, од приступа информацијама од јавног интереса, односно од јавног значаја, па све до суштинских неких непрепознатљивих ствари, којима никада није ни смело да буде место у јавном простору“, појаснио је Миодраг Милићевић из НВО “Актив”.

Судови прописују различите казне у зависности од превода закона

Најчуднија је ситуација у косовским судовима где, због неблаговременог и лошег превода, пресуде касне, али се и закони и пресуде могу различито тумачити.

„У свим поступцима, у којима је макар једна странка српске националности или било које друге невећинске заједнице, обавезно је да се рочиште одвија на језику који је матерњи језик странке“, каже адвокатица Јована Филиповић и додаје:

„Закон обавезује суд и све друге установе да странкама у поступку и нама адвокатима, све списе предмета доставља на матерњем језику. Међутим, ситуација уопште није таква у пракси, па се често дешава да нама доставе списе предмета, чак и оптужнице или тужбе у парничним поступцима на албанском језику, онда ми захтевамо, обратимо се суду да нам се исто достави преведено на српски језик и тек онда суд поступи по том захтеву странке. Проблем настаје у томе што је суд приликом првог достављања дужан да нам све достави на српском језику уколико је било која странка српске националности. И ту се губи доста времена, дакле, док ми пошаљемо захтев суду, док суд одради превод, прође и до пар месеци и онда ту долазимо до тог неког раскорака и долазимо до одуговлачања на раду у самом предмету.”

Катедра за балканологију, не и катедра за српски језик

Можда би једно од могућих решења за недостатак преводилаца било отварање Катедре за балканологију у Приштини, која је ове године и отворена, али Срби немају довољно информација о томе, нити је познато колико је студената уписано на ту катедру и који језик студирају, пошто балканологија не значи само српски и албански језик.

„Када говоримо о тој балканологији, ми немамо још довољно информација о томе шта ће то бити, али ако хипотетички претпоставимо, што ће највероватније да се деси, јесте да ће се ту изучавати српски језик. Ту долазимо до више проблема. Пре свега, мене занима да ли су у цео тај процес укључени и наши професори, односно професори српског језика, стручни људи, који ће о томе моћи да кажу нешто што је потребно зарад науке. Са друге стране, када говоримо о томе да ће се ту изучавати српски језик и да ће се ту неко учити српском језику, много ме занима како ће некоме ко жели да научи српски језик на тој катедри, неко објаснити српски језик без писаца из српске књижевности. Зашто то кажем? Као што знате, на Мердару је забрањено да српске књиге уђу на Косово, па ме занима из којих ће то књига они да уче. Када говоримо о балканологији, долазимо до једне трагикомичне ситуације, а то је да смо свесни и јасно нам је свима да се овде не поштују нека друга основна људска права, без којих је немогуће да та катедра нормално функционише“, мишљења је новинарка Милица Стојановић Костић.

Колико се Закон о употреби језика не поштује, показује и податак до кога су дошле новинарка Јелена Петковић и преводилац Нора Безера у свом истраживању, да се у Уставу и седам закона Косова, који се сматрају најзначајнијим за српску заједницу, налази више од 4.000 грешака у преводу.

Извор: СЕРБОНА КМ
Текст је део пројекта “Двојезичност на Космету - да се боље разумемо.


 

%d bloggers like this: