Репортаже

После празника ми је најтеже

Часлав Милошевић(58) из Мердара опомиње на одлазак младих и пражњење овог села надомак аадминистративне линије са КиМ – У тридесетак кућа живи око шестедесет углавном старијих мештана.

Радујем се празницима, али ми је најтеже када прођу јер поново остајем сам. За Божић смо сви били на окупу, међутим , син , кћерка и супруга, морали су да оду због посла за Ниш и Куршумлију  а ја сам остао овде  да бринем о кући и стоци.-

Овим речима дочекује нас Часлав  Милошевић(58) испред куће која је  последња у Мердару на брду са леве стране идући из правца Куршумлије. Сеоски пут који са магистрале води у висину  од око два километра излокан је од киша. Ипак, Часлав каже да му је пут најмањи проблем. Највећа не, само његова, већ , како каже, невоља читавог села јесте што је остало без омладине .

-Одлазак младих у градове, односно исељавање је присутно од периода после бомбародвања а  поготову последњих десетак година. А најгоре је то што је од ове шкоске године затворена и школа у Мердару. То  значи да за наше село више нема наде- забринуто и по мало разочарано говори Часлав. Објашњава да у селу са свим околним засеоцима од тридесетак настањених домаћинстава живи свега  шесдесетак, углавном старијих  мештана, док је свега петоро, шесторо деце школског узраста која на наставу одлазе у двадесетак километара удаљену школу у Косаничку Рачу.

-И у Рачи која је некада била прво највеће настањено место идући од Куршумлије ка Мердару све је мање житеља. Ето и тамошња школа броји свега двадесетак ђака-додаје наш саговорник  присећајући се  се догађаја када су ове средине биле, како каже, пуне народа. Док су се старији бавили пољопривредом и сточарством, млађи су одлазили на посао или у Куршумлију или у Подујево.

-Пошто је нама  Подујево било далеко ближе, они радно способни углавном су тамо радили. И ја сам био запослен у Управи прихода где сам радио 16,5 година, до 1999 године када смо били принуђени да напустимо радна места. Минималац на име тадашњег рада примао сам до 2004 године, од када сам без икаквих примања-прича Часлав који сада добија једино субвенције државе на име педесет грла оваца које чува уназад десетак година. Да није тога, каже, не зна шта би радио. Међутим, последњих месеци додатни проблем му стварају вукови који су се појавили у селу и који су му недаво заклали три овце.

-После тог вучијег пира дошло ми је било да их све продам. Али, жао ми је досадашњег труда тако да сам одлучио да их оставим.Поред оваца, бавим се и сечом и продајом дрва. Закупим неки забран који обично продају они који су отишли из села, како би узели неки динар. У сечи и припреми дрва ангажујем по неколико радника а дрва нам откупљују препродавци из Куршумлије-појашњава  Часлав који сматра да ће села уз амдиннистративну линију куршумлијске општине опстати све док има дрва за сечу и продају.Каже, да због свега разуме младе који одлазе у веће средине у потрази за послом, али ипак сматра да држава не сагледава довољно овај крај који би требо бити од стратешког значаја.

-Пошто је наше село током бомбардовања због близине административне линије са Косовом и Метохијом, буквално разорено после тога започета је обнова и саграђено је петнаестак кућа, од којих је половина сада на жалост, празна.Зато мислим да се тада могла саградити нека мини фабрика којом би се задржали млади али и становништво у селу-износи своје мишљење овај некадашњи председник месне заједнице који напомиње да ни сада не би било касно отворити неки мини погон у Мердару.То би, вели био спас за преостале мештане а можда би се вратили и они који су отишли из села и нису се снашли у већим местима и градовима.

Извор: Вечерње Новости
%d bloggers like this: